.png)
ФК ЈЕДИНСТВО УБ
Пратите нас на друштвеним мрежама
Историја и великани нашег клуба
.png)
Највећи успеси
Полуфинале Купа Србије
(2025/26)
2. место у Првој лиги Србије
(2023/24)
2. место у Српској лиги Запад
(2020/21)
Осмина финала Купа Србије и Црне Горе
(2003/04)
3. место у Другој лиги Заоад Србије и Црне Горе
(2003/04)
Фудбалски клуб Јединство из Уба основан је давне 1920. године и спада у ред најстаријих фудбалских клубова у Србији.
Прве велике успехе клуб бележи 1966., 1978., 1981. и 1986. године када је остварен пласман у тада веома јаку Српску лигу. Највећи успеси остварени су у сезонама 2000/01, 2001/02, 2003/04, 2004/05 и 2005/06 такмичећи се у друголигашкој конкуренцији СР Југославије, односно Србије и Црне Горе.
У дугој историји клуба који је створио низ репрезентативаца тадашње Југославије и данашње Србије свакако се издваја име Драгана Џајића, 70-их година најбољег левог крила света и најбољег играча Југославије свих времена, као и легендарног голгетера Црвене звезде Душана Савића и још увек активне звезде европског фудбала Немање Матића који је и први човек клуба.
Клуб се у претходних пет сезона успешно такмичио у Српској лиги Запад, а сезону 2021/22 завршио је на 3. месту. Одлуком Извршног одбора Фудбалског савеза Србије, а након одлуке руководства ОФК Жарково да иступи из такмичења, упражњено место у Првој лиги Србије додељено је ФК Јединство који постаје учесник тог такмичења сезоне 2022/23.
Након две сезоне у Првој лиги Србије Јединство је 18.05.2024. године победом на гостовању против екипе Радничког из Сремске Митровице од 0:1 обезбедило друго место на табели и улазак у Супер лигу Србије.
Ратко Чо лић Чола
Ратко Чолић Чола, бек Партизана из прве генерације клуба, рођен је 1918. године у Убу. Фудбалом је почео да се бави у локалном Јединству, наставио у београдским клубовима Душановац и СК Митић, а после рата је као официр Југословенске армије приступио Партизану, у којем је за десет година (1946–1956) освојио две титуле првака, три национална купа и одиграо укупно 329 утакмица. Играо је и за репрезентацију Југославије на 14 утакмица. Дебитовао је 19. јуна 1949. године на пријатељској утакмици против Норвешке (3:1) у Ослу, а од дреса са државним грбом опростио се 2. септембра 1951. године против Шведске (2:1) у Београду. После играчке каријере, Ратко Чолић је радио у Партизану као тренер и функционер, а својим укупним учинком оставио је неизбрисив траг у Партизану. Умро је 30. октобра 1999. године у Београду.
Драган Џајић Џаја
Драган Џајић Џаја је рођен 30. маја 1946. у Убу. Џајић је у петнаестој години живота постао члан Црвене звезде, јер је претходно сјајно играо на једном турниру у Ваљеву, где су га ловци из великих клубова одмах запазили. Када је стигао до прве селекције јуниора, само шест месеци касније пребачен је у први тим. Александар Обрадовић му је указао шансу 6. маја 1963. године, када је дебитовао у мечу против титоградске Будућности са непуних 17 година. Већ у наредној сезони 1963/64. освојио је прву шампионску титулу и постао предводник нове генерације која је три пута узастопно (1968, 1969. и 1970) и још једном 1973. освајала титулу најбољих у првенству Југославије и четири Купа Југославије.
У националном тиму дебитовао је 17. јуна 1964. године у Београду, у мечу против Румуније (1:2).
На Купу нација 1968. године, одржаном у Италији, Џајић је 5. јуна у Фиренци, у мечу против светских шампиона Енглеза, у трку преварио директног чувара Вилсона, у шеснаестерцу спустио на колена капитена Мура и онда лобовао Бенкса, који је видео лопту тек када се нашла у мрежи и донео Југославији пласман у финале, које је касније, након две утакмице, изгубила од Италије. Џајић је постигао гол за Југославију у првој утакмици, а са два гола био је најефикаснији стрелац завршног дела првенства.
У сезони 1970/71. Џајић је искључен у четвртфиналу Купа европских шампиона у мечу против Карл Цајс Јене и добио три меча забране играња. Због тога није могао да игра против Панатинаикоса у полуфиналу, када је Црвена звезда славила 4:1 у Београду и изгубила 3:0 у Атини. 11. октобра 1972. године у Лондону, у утакмици која је завршена резултатом 1:1 против Енглеза, Џајић је срушио дотадашњи рекорд Бранка Зебеца по броју одиграних утакмица.
Учествовао је на Светском првенству 1974. године у Западној Немачкој, на ком је репрезентација Југославије на отварању првенства играла нерешено са светским прваком Бразилом и остварила рекордну победу од 9:1 против репрезентације Заира, а Џајић је постигао један гол. Међутим, након проласка у другу фазу првенства, репрезентативци Југославије нису поновили игре као из прве фазе и нанизали су три пораза, па су се морали вратити кући.
Две сезоне (1975. и 1976) провео је у Бастији, где је за француског прволигаша одиграо 80 мечева. Вратио се у Београд и у Црвену звезду, чији је дрес последњи пут носио 28. маја 1978. године у Мостару. Од репрезентације се опростио 16. септембра 1979. године, у пријатељском мечу против Аргентине (4:2) на Маракани. За Црвену звезду је одиграо рекордних 590 мечева и постигао 287 голова (од тога 305 првенствених мечева и 113 голова). За репрезентацију је играо укупно 85 пута, а његов рекорд оборио је Саво Милошевић у октобру 2004. године.
Црвена звезда је Џајићу 1979. године понудила улогу техничког директора клуба, са којим је постигао највеће успехе у историји Црвене звезде – освајање Купа европских шампиона и Интерконтиненталног купа 1991. године. Први мандат председника Црвене звезде, од 1998. до 2002. године, у тешким финансијским условима и са неадекватним играчким кадром, окончао је са две титуле првака и два трофеја у купу.
Душан Дуле Савић
Душан „Дуле“ Саић је рођен 1. јуна 1955. године у Убу.
Душан Савић је 21. марта 1972. године стигао на Маракану да би одиграо пробну утакмицу накој које је одмах био укључен у клупски подмладак Црвене звезде. Две године касније 1974, постај првотимац Црвене звезде. За први тим црвено-белих наступао је од 1973. до 1982. године. Одиграо је 258 званичних утакмица и постигао 149 голова (укуоно 410 мечева и 266 погодака рачунајући све утакмице). Трећи је стрелац у историји клуба по броју голова у званичним сусретима (149), други по броју голова у првенству (119) и трећи по броју погодака у еврокуповима (20). Освојио је две шампионске титуле 1977. и 1980. године и једанк Куп 1982. године. Освајање титуле у сезони 1980/81 је пропустио због војске, па није забележио наступ у првенству. Два пута је био најбољи стрелац лиге и то у сезонама 1974/75 (20 голова) и 1978/79 (24 гола).
После тога је провео шест сезона у француској Првој лиги: две у ФК Лил (Lille OSC) и четири у ФК Кан (AS Cannes). Шест месеци је играо и у шпанској Првој лиги за Спортинг из Хихона(Sporting de Gijón) без временски ограниченог уговора.
У сезони 1983/84 наступао је за француски Лил и на 36 лигашких мечева постига 12 голова. Следеће сезоне је био још успешнији и на 34 утакмице 13 пута се уписао у стрелце. Нова страница у Савићевој богатој каријери од 1985. године био је Кан. Већ у првој сезони у дресу овог клуба постигао је 15 погодака на 31 првенственој утакмици.
Запажен учинак имао је и у сезони 1987/88, када је на 30 сусрета 11 пута матирао противничке чуваре мреже, а у дресу Кана је и завршио фудбалску каријеру 1989. године.
У 19. години дебитовао је за тадашњу југословенску репрезентацију. За репрезентацију Југославије одиграо је 12 утакмица и постигао четири гола. Дебитовао је 31. маја 1975. године против Холандије, када је постигао гол у победи од 3:0. Последњи меч за национални тим одиграо је 13. октобра 1982. године против Норвешке у квалификацијама за Европско првенство, када је постигао једини гол за Југославију у поразу резултатом 1:3.
Немања Матић
Немања Матић рођен је 1. августа 1988. године у Шапцу. Одрастао је у фудбалској породици на Убу, односно у родном Врелу. Његов отац био је професионални фудбалер, а брат Урош је такође играч са интернационалним искуством.
Током омладинског играња фудбала тренирао је у два највећа српска клуба, а у сезони 2005/06. био је део Јединства. Прве професионалне фудбалске кораке начинио је у Колубари, за коју је играо у сезони 2006/07, након чега одлази у Словачку и тамо започиње своју успешну међународну каријеру. За Кошице је играо до 2009. године, одигравши 70 утакмица и постигавши четири гола. Те године заузима позицију везисте у великом Челсију као веома млад играч. Убрзо бива послат на позајмицу у холандски Витесе, за који је одиграо 27 утакмица и постигао два гола. По повратку у Челси одиграо је две утакмице у плавом дресу.
Године 2011. потписује за славну португалску Бенфику као део трансфера Давида Луиза у тим Челсија. У Бенфики се сјајно снашао, одигравши 56 утакмица и постигавши шест голова. Сјајне игре поново га враћају у редове Челсија, у који одлази 2014. године трансфером вредним 25 милиона евра. У Челсију је од 2014. до 2017. године одиграо 121 утакмицу и постигао четири гола, наставивши да пружа врхунске игре као један од најбољих европских дефанзивних везиста.
Године 2017. прелази у редове Манчестер јунајтеда и у тиму „црвених ђавола“ одиграо је 128 утакмица и постигао два гола. Уговор са Манчестер јунајтедом истекао му је 2022. године, када одлучује да напусти Енглеску и упућује се у главни град Италије, где је потписао за Рому. У Роми је у сезони 2022/23. одиграо 35 утакмица и постигао два гола.
Након године проведене у Италији, одлучује да каријеру настави у француском Рену, за који игра тренутно.
Током репрезентативне каријере одиграо је за Србију 48 утакмица и постигао два гола. За младу репрезентацију забележио је 11 наступа, уз такође постигнута два гола. Играо је за Србију на Мундијалу у Русији 2018. године.
Током досадашње каријере освојио је шест трофеја, међу којима су две Премијер лиге са Челсијем (2014/15. и 2016/17), португалска Примејра лига са Бенфиком (2013/14), енглески ФА куп 2010. године са Челсијем, Куп Португалије – Таћа да Лига са Бенфиком 2012. године и Куп Словачке са Кошицама 2009. године. Одиграо је још неколико финала ФА купа и Лиге Европе УЕФА.
Добио је бројне индивидуалне награде, међу којима се издвајају награда за најбољег играча португалског првенства 2012/13, место у најбољем тиму Премијер лиге 2014/15, место у најбољем тиму Лиге Европе УЕФА у сезони 2022/23, а у два наврата био је проглашен за најбољег српског фудбалера (2014. и 2015. године).
